joomla social media module

2009-09-30-pricaokruniciOvdje donosimo zanimljivu priču „Sv. Ružarje i jedan zanatlija današnjega kova“, koju je 1887. godine s talijanskoga preveo o. Anđeo M. Miškov, svećenik, dominikanac, istaknuti pučki misionar i kulturni djelatnik. Tekst donosimo u originalu zbog osebujna načina izražavanja.

 


Grozno je to kako su današnja paklena družtva Masonička raztrovala srdce jadnoga zanatlije, osobito po većim gradovima i sridištima. Opakim nagovaranjem, otrovnim štivom novina i romantičkih knjiga, pa hudobskim izgledima, veći dio zanatlijske ruke postade hudim paklenim glavonjom. Popa i Fratra prijzirom šibaju, u Crkvu ne idju, za molitve neznaju, drugomu se rugaju, a Boga nepoznaju nego kad ga svetogrdno psuju i kunu.

 


Jedan takav, tamo u sred Italije, u Milanu, imao je ženu i petero nejake ditce: a stanovao je na petom tavanu kuće u nijkoj ulici, u dvi uzke i mračne sobe za koje, ne on, već kukava žena imala je svaki misec istucati novac da izplati najamninu. On je zbilja svaki uboga dan svojim trudom dobivao forin i po, dva, pa bi svake večeri s prijateljim to sve potrošio po krčmam i po vragu. Tad bi pijan ko čep došao kući, psujući i grdeć ko da je djavlom pobisnuo. Kako bi ga žena i ditca čuli da se teturajuć uz kućne stube penje, i čuli ga kako grdno kune i psuje, svih bi groza spopala, omotala bi se od straha u svojim odrpinam, te udari u grozne suze, u plač.

 

Ušav u kuću lupajuć ko mahnit vratima, razbacujuć po kući što bi mu do ruke došlo, razbijajuć sude, uzlajao bi se ko vuk, pa udri po ženi i po ditci uz grdno psovanje i svakim sramotnim ričetinom kukavnu bi ženu sramotio, a bidnu ditcu kleo. Na sve to, svi u klupko skupljeni, dušili bi u sebi jecanje, lili bi krvave suze, a da im se ni jauk ne čuje, da nebi jauk još veće tog paklenjaka uzpalilo. Zatim bi se umirio, te kao svinje bi se u svoje leglo uvalio. Ali jadna ditca gladna, stala bi ko iza sna iznenada pridušenim glasom vapiti: Ćaćko, dajmi zeru kruha! Ćaćko gladan sam!... nije nam Majka, danas ništa dala, jah što smo gladni! Majka daj nam zeru kruha!... Ne da nam otac ništa, sve sam za se troši, a još nam ti majko nećeš da rečemo da je nam otac zao!

 


Uz to jadna bi Majka svoje srce priklapala, te ušutkala gladnu ditcu, da ih nebi nemili otac izlupao i ubio; te bi im rekla: Mučite jadni! Dat će vam vaš ćaćko! Umirite se, sutra će on meni dati koji šold, sve ću za vas potrošiti, kupit ću vam kruha da se jadni založite! Ajme Gospe moja lipa, ti me pomaži!... pa udri u plač i jecanje ona i ditca!...

 

 

2009-09-30-01-krunicaprica

 

 

 


Jadna se je žena većeputa izjadala i zamolila dobrog i vridnog svećenika, da bi joj on opakog muža na dobro nagovorio, ali to joj ne uspilo; tad se uteče gospodaru kod kojega je on radio i dnevnice dobivao, da bi on iz milinja za gladnom ditcom obustavio mu ako i mali dio dnevne plaće, eda bi barem otim gladnu ditcu nasitila, ni to joj ne koristi; napokon iz puke sdvojnosti hode prositi jednoga po jednoga opake njegove sudrugove da bi ga od sebe odbili. Kucala bi od vrata do vrata, proseć tudju pomoć, sve uzalud! Što joj jadnoj ostajalo? ništa do grozne očajnosti, nemile sdvojnosti!
Ipak ne izusti kukavna žena tu zadnju kobnu rič: Ja sdvajam!...

 

Ne već ona dobra i bogoljubna, nenalazeć kod nikoga nit pomoći nit utihe, svake večeri sakuplja jadnu svoju ditcu oko sebe, da s njom skupa izmole Gospino Ružarje. Srdce bi od milinja bilo popucalo, vidjeti ono nejake ditce, iztrošeno blida lica, upalih očiju, mršava i gladna, klečati okolo svoje majke prid nijkom starom čadjavom Gospinom Slikom, sklopljenih ručica, slabim svojim glasićem moliti Zdrave Marije, svakoj od kojih po majčinom naputku bi nadodavali:Gospe mila daj da nam se podobri otac, da nas više ne lupa, i da nam kruha donese: Gospe od Ružarja ti nas pomozi;amen! I tako jadna žena svake večeri svojom ditčicom molila…

 

Kad jedne večeri muž nenašav zar obične svoje zle drugove, priko običaja ranije se kući povrati, dotuli se do razklimanih vrata svojega tavana i stane prisluškivati, te čuje nijko prigušeno šaputanje. Zloban kakav je bio, pomisli odmah krivo na svoju ženu, uzavre mu opaka krv, zapini ustima, pa izvukav nož iza pasa, mahom uleti u kuću da nevinu ženu smakne na zlodilu. Ušav u kuću, stvori se ko bisan na srid kuhinje, tu se okameni i jaoh što vidi! Vidi kukavnu ženu na po mrtvu od svakoga jada i nevolje da srid kuhinje jadna stoji na kolinam gdi držeć krunicu u ruci su ono ditčice okolo sebe, jedva izgovaraju Zdrave Marije moleći Sv. Ružarje, nadodavajuć na svaki čas onu molitvu da se otac obrati, i da im se Gospa smiluje. I tu se za tren razvije novi neopisivi prizor! Koje ti suzu na oko namami.

 


Okrutan čovik, izvali ko nesvistan oči, ko da se pritvorio u kameni stup, s nožem u ruci, stoji, gleda i muči. Spopade ga grozničava trešnja, srdce mu se ljuto uztrese, oblije ga licem rumenilo, pa za tren poblidi kộ krpa, i obliju ga suze. Spusti s ruke razbojnički nož, pa se zaleti na ženu, zagrlije, ljubi je, grli i ljubi ditcu, te kroz plač, kroz jaukanje, ljuto stade ko ranjeni lav zavijati, te im obećavati, da neće više biti ono što je dosad bio, da će prominiti životinski svoj život, da će raditi i truditi sve za njih, da se neće veće oni glada napatiti, da je Gospa njega pridobila a njih spasila, pa de će zato odmah se ispoviditi i ko dobar pravi kršćanin živiti, i svaki dan s njima lipo molitvu Sv. Ružarja moliti. Što reče to i održa, i siromašana ona obitelj priokrene se u zemaljski raj, u kojoj je bilo uz božiji blagoslov, mir, sklad, ljubav i svako uživanje!... Ah Gospe od Ružarja moguća li si ti, moguća li je ta divna tvoja molitva.

 

0
0
0
s2sdefault